Postoje automobili koje kupimo zato što su praktični, razumni ili dostupni. A postoje i oni kojima nesvesno promenimo sopstveni kriterijum za sve automobile koji dolaze posle njih.
Alfa Romeo 156 Sportwagon bila je moja prva Alfa. Kupio sam je krajem 2010. godine, sa 62.000 kilometara i urednom istorijom, nakon mesec dana traženja pravog primerka. Bio sam u godinama kada se, navodno, bira ozbiljan i racionalan automobil. Umesto toga izabrao sam automobil koji se voli.
Od početka nisam razmišljao kao privremeni vlasnik. Preventivno sam zaštitio podvozje jer sam verovao da će ostati dugo. Tokom narednih šest godina 156 je postepeno prestala da bude fabrički automobil i postala moja interpretacija idealnog Sportwagona. Vešanje, kočnice, felne, kožni Momo enterijer, GT volan, projektori, ozvučenje, detalji u karbonu i pažljivo birane sitnice nisu nastali prema unapred pripremljenom spisku. Svaka promena bila je nastavak prethodne, a cilj nikada nije bio da automobil privlači pažnju po svaku cenu. Trebalo je da izgleda kao da je upravo tako mogao izaći iz fabrike.
Naravno, bilo je i pogrešnih skretanja. Remap koji je obećavao više doneo je probleme sa kvačilom i turbom. Polomljena opruga otvorila je novu potragu za pravim podešavanjem vešanja. Pojedini delovi su se čekali, popravljali i ponovo menjali. Vremenom sam naučio važnu razliku između modifikacije koja samo menja automobil i one koja ga zaista čini boljim.
Na kraju je imala 145.000 kilometara, od kojih smo 83.000 prešli zajedno. Za šest godina promenjeno je mnogo potrošnih delova, ali je najveći deo ulaganja zapravo bio rekreativan — jer sam želeo da bude bolja, lepša i više moja.
Rastanak je ličio na razvod u kojem je obema stranama žao što je do njega došlo.
Otišla je u sigurne ruke, a ja sam ostao uz Alfu. To je možda i najbolji dokaz koliko je bila važna: nisam samo prodao prvi automobil iz ove priče. Zatvorio sam poglavlje koje je odredilo sva naredna.
